%20(1).gif)
Ako nešto ume da probudi kolektivnu paniku na Balkanu, to su reči „sankcije“ i „grejna sezona“ u istoj rečenici.
Čim su američke sankcije na NIS postale zvanične, društvene mreže su se zapalile. Pola Srbije traži ko još uvek ima dizel bez limita, druga polovina proverava da li su radijatori mlaki iz paranoje, a treća gleda Miholjsko leto i pravi se da zime neće biti.
Ipak, između ironije i panike postoji realnost: NIS je srpski krvotok nafte, i kada taj krvotok dođe pod pritisak sankcija, nije svejedno. A sada, tik pred grejnu sezonu, najvažnije pitanje nije političko nego egzistencijalno:
Hoće li biti toplih radijatora, struje i punih rezervoara ili ćemo ovu zimu prepričavati uz dekicu i sveću?
Šta se zapravo dogodilo?
Američke sankcije, formalno aktivirane 9. oktobra 2025, pogodile su Naftnu industriju Srbije, čiji je većinski vlasnik ruski Gazprom Neft.
Nakon više odlaganja i pokušaja diplomatskog „peglanja“, SAD su povukle poslednji izuzetak, i Hrvatska je, kao logična posledica, zatvorila ventil JANAF naftovoda, glavnog kanala preko kojeg Pančevo prima sirovu naftu.
Drugim rečima: rafinerija koja puni gotovo sve rezervoare u Srbiji sada mora da funkcioniše na zalihama, dok se ne pronađe nova ruta.
Predsednik Vučić je izjavio da bez svežih isporuka, rafinerija može da radi do 1. novembra, dodavši da ovo „nisu male posledice“ i da je pitanje „koje se tiče svakog građanina“.
Prevodioci s političkog na narodni kažu: da, problem je ozbiljan ali nema potrebe da trčimo po kanistere.
U ovom trenutku, država tvrdi da zalihe goriva ima do kraja godine, i da se snabdevanje pumpi odvija normalno.
Ali ključna reč ovde je: trenutno. Jer ako Pančevo ne dobije novu naftu, pitanje je dana kada će se zalihe pretvoriti u uspomene, a cene krenuti uzlaznom linijom.
Derivati i rafinerija: Gde smo najtanji?
Svi znamo da je rafinerija u Pančevu žila kucavica kada su u pitanju dizel, mazut, gorivo.. A ona trenutno radi na rezervama.
Sankcije su formalno stupile na snagu 9. oktobra, licenca nije produžena, i NIS nije više slobodan da nesmetano trguje sirovom naftom kao ranije. JANAF, hrvatski naftovod koji je decenijama bio glavna arterija ka Pančevu, zavrnuto je slavinu, uz samo kratko produženje od sedam dana da se isporuče ranije ugovorene količine.
Na papiru, to je logičan potez, Hrvatska je članica EU i ne može rizikovati sankcije SAD-a. U praksi, to znači da se rafinerija sada oslanja isključivo na postojeće zalihe, koje nisu beskonačne.
I dok vlada poručuje da razloga za paniku nema, da je energetski sistem stabilan, sa dovoljnim zalihama derivata i sirove nafte, paralelno se radi na alternativnim rutama.Spominje se mogućnost dopreme baržama preko Dunava ili vozovima kroz Sremske Karlovce, improvizovani plan B za zemlju koja se našla između političkih odluka i praktičnih potreba.
Problem je, međutim, što se takvi sistemi ne uspostavljaju preko noći. Logistika koja je decenijama bila usklađena sa naftovodom sada mora da se “izmisli iznova”, što u realnosti znači dodatne troškove, vreme i stres.
Ekonomisti podsećaju da zamena za NIS ne postoji, bar ne trenutno. Njegova infrastruktura, mreža pumpi, skladišta i logistika pokrivaju gotovo čitavu zemlju. Dakle, iako goriva sada ima, tržište stoji na tankoj liniji između “stabilno” i “napeto”.
Uz sve to, postoji i praktičan aspekt koji će mnogi osetiti prvi, plaćanje karticama. Kada se kompanija nađe na američkoj crnoj listi, međunarodne banke i kartičarske kuće (Visa, MasterCard) obično reaguju automatizmom: prestaju da procesiraju transakcije. NIS je odmah poručio da su pumpe snabdevene i da se gorivo može normalno plaćati dinarima i gotovinom, uz apel građanima da ne stvaraju zalihe “za svaki slučaj”
Dakle, da sumiramo: derivata ima, ali sistem diše na škrge. Rafinerija radi, ali pod ograničenim kiseonikom. Skladišta su puna, ali vreme curi…
Za običnog građanina, to znači da će goriva biti i grejanje neće stati, samo što ćemo, kao i obično, platiti više da bi sve ostalo “kao da je sve u redu”.
Toplane i mazut: da li će domovi ostati topli?
Ako živiš u zgradi, daljinsko grejanje ti je kao disanje, podrazumeva se, dok ne počne da “kašljuca”. Zato su vesti o sankcijama NIS-u mnogima zazvučale kao uvod u hladne radijatore i tople pidžame.
Mazut, koji mnoge toplane i dalje koriste kao osnovno ili rezervno gorivo, dolazi upravo iz Pančeva. Ako rafinerija uspori, usporava i grejanje. Logika je jednostavna: bez mazuta, nema toplote.
Međutim, stvarnost je nijansiranija.
U poslednjih nekoliko godina, većina većih toplana u Srbiji prešla je na prirodni gas, koji je čistiji i (do pre neki dan) pouzdaniji. Na primer, u Beogradu, od ukupno 15 kotlarnica i 17 toplana, tokom 2024. Godine, 96% koristi prirodni gas. Mazut se koristi uglavnom kao rezerva, kad temperatura padne ispod nule, kad gas oslabi, ili kad se iz nekog razloga „zakrči“ sistem.
I tu je zapravo ključ: mazut je rezerva, ne oslonac.
Međutim, bez mazuta se ne može u potpunosti: on je osiguranje kad gas kasni, kada je vrlo hladno ili kad dotok poremeti nešto drugo.
Gas: šah mat
Ako je ijedan energent do sada delovao kao siguran oslonac, to je bio prirodni gas. Nema zastoja, nema nestašica, računi stižu redovno i toplotne probe prolaze bez drame.
Ali energetika, naročito u regionu koji se nalazi između Moskve i Brisela, retko kad ostaje stabilna duže od nekoliko meseci. I evo, stiglo je i to “ali”.
Do juče smo govorili o gasu kao stubu sigurnosti, a danas moramo da dodamo i fusnotu: taj stub se polako klima pod evropskim pritiskom.
Naime, Evropska komisija i Savet EU usvojili su 20. oktobra novi okvir koji predviđa postepenu zabranu uvoza ruskog gasa od 1. januara 2026. godine, uz prelazni period za postojeće ugovore koji bi istekao do 2028.
Drugim rečima, EU je odlučila da preseče poslednju veliku vezu sa ruskom energetikom, ne odmah, ali dovoljno brzo da ceo region oseti talasne efekte.
Za Srbiju, koja gotovo sav gas dobija preko Balkanskog (Turskog) toka, to znači jedno: tok možda ostaje isti, ali pravila igre se menjaju.
Jer gas koji prolazi kroz Bugarsku i Mađarsku više neće biti “običan ruski gas”, već pravno diskutabilna roba, između dozvoljenog i zabranjenog.
I tu leži rizik: ako se evropski tranzitni propisi promene, Srbija može doći u situaciju da ne može da primi gas čak i ako je uredno plaćen i tehnički dostupan.
Za sada, snabdevanje ide glatko.
Pre samo mesec dana, Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, izjavio je da su “skladišta puna” . Oko 533 miliona kubika u Banatskom Dvoru i dodatnih 200 miliona u Mađarskoj, što je dovoljno za tri zimska meseca i još malo preko.
I sve bi to zvučalo ohrabrujuće, da se u međuvremenu Evropa nije odlučila da menja pravila tranzita.
Evropski parlament je, na predlog komiteta za energetiku, podržao ideju da se zabrani uvoz ruskog gasa i LNG-a od 2026, uz ograničenja za “preprodaju” u treće zemlje.
Što, prevedeno, znači da ćei Srbija, iako nije članica EU, osetiti indirektne posledice ako Bugarska ili Mađarska budu morale da prilagode svoje tokove evropskom režimu.
Da problem bude veći, Srbija trenutno nema dugoročni ugovor sa Rusijom o isporuci gasa, što bi prolongiralo ovaj novonastali problem sa tranzitom gasa, jer je dat prelazni period za dugoročne ugovore do 2028.
I dok se zvanični Beograd trudi da zadrži ton “sve je pod kontrolom”, u diplomatskim krugovima se sve češće govori o mogućem “energetskom škripcu” u 2026. ako tranzitna pravila EU stupe na snagu.
Jer, ako gas više ne može legalno da prolazi kroz članice EU, svi tokovi koje dovode gas do nas gube pravni status “međudržavnog toka”, i postaju politički teren.
Brisel je Srbiji već poslao poziv da se priključi zajedničkoj platformi za kupovinu gasa u okviru EU, što bi značilo delimično udaljavanje od Gasproma.
Ali to je, za sada, samo poziv, ne i plan.
A dokle god 90% srpskog gasa dolazi iz ruskih izvora, poziv na “diverzifikaciju” zvuči kao savet za promenu dijete dok još jedeš iz frižidera punog ruske hrane.
Suština je jednostavna: do januara gasa ima, od sledeće godine… zavisi od papira, ne od cevi.
I zato bi bilo mudro da Srbija sada, dok sve još funkcioniše, iskoristi poziv EU i počne da diversifikuje izvore, jer kad ventil okrene politika, tehničari mogu samo da konstatuju štetu.
Cena, tržište i realnost koju ne volimo da priznamo
Kad se prašina slegne, a naslovi izblede, sve se svede na isto pitanje: Koliko će nas to koštati? I tu dolazimo do najrealnijeg dela priče: energetika je uvek ekonomsko pitanje prerušeno u političko.
Iako su ove sankcije usmerene ka ruskim kompanijama, nekako ne možemo da se otmemo utisku da smo postali koleteralna šteta i to kroz više cene goriva, skuplji transport i, konačno, skuplje grejanje. Jer kad gorivo poskupi, sve poskupi - od hleba do računa za toplotu.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da alternativni dobavljači postoje, ali su skuplji. Mađarski MOL, recimo, već je najavio da će pojačati isporuke derivata za Srbiju, ali će ta pomoć pre biti “gest prijateljstva” nego tržišna kompenzacija.
Logistički, to znači transport železnicom ili kamionima, uz veće troškove. A svaki kilometar dodatne rute reflektuje se na pumpi i na toplotnom računu.
Geopolitika ispod termometra
U celoj priči o sankcijama NIS-u, možda je najmanje važno ono što se vidi spolja, a najviše ono što se odvija ispod površine.
Srbija se, u energetskom smislu, našla u neudobnoj tački između dva sveta.Na jednoj strani su evropske integracije, formalna pravila i transatlantski odnosi; na drugoj, ruski gas, ruska nafta i višedecenijski odnosi koji se ne gase dekretom.
Kada je Hrvatska ponudila da “ispruži ruku” i otkupi NIS, Vučić je ironično uzvratio da Srbija može da kupi HEP, i to “po najpovoljnijoj ceni”.
Ta replika, iako duhovita, zapravo oslikava političku realnost: svako zna da je NIS postao simbol zavisnosti, ali niko još nije spreman da preseče pupčanu vrpcu.
I tu dolazimo do najvažnijeg zaključka, Srbija se već nalazi u prelaznom energetskom razdoblju, samo što to još ne priznaje naglas.
Sankcije NIS-u nisu kraj sveta, ali su vrlo jasan signal da će svet oko nas nastaviti da se menja, sa ili bez naše volje.
A grejna sezona? Ona je samo ogledalo, ako se održi topla i mirna, znači da je država na vreme reagovala; ako bude “škripala”, biće to poruka da su geopolitičke odluke stigle i do radijatora.
Zaključak: između politike i tople pidžame
Dakle, da sumiramo: Rafinerija još radi, ali na zalihama. Derivati su dostupni, ali pod većim pritiskom. Gas je stabilan do 1. Januara 2026, ali podložan hirovima politike. Posle toga će definitivno biti skuplji.
Toplane su spremne, ali ako dođe do zastoja, neće moći dugo bez pomoći države.
I cene - one će, kao i svake zime u Srbiji, biti tema koja zagreva više od samih radijatora.
Ono što nas sve zajedno čeka nije katastrofa, već period prilagođavanja.
Neće biti nestašica kao 90-ih, ali će biti skuplje. I to je ta nova vrsta neizvesnosti, kada ne znaš da li te više greje sistem ili kreditna rata.
I zato, dok se svi pitamo koliko dugo može rafinerija da „diše na rezervi“ i da li će gas zaista teći bez zadrške, možda je bolje da se vratimo osnovama: da proverimo prozore, zatvorimo ventil gde curi toplota i da ne zaboravimo - panika nikada nije bila dobar grejač.
Do sledeće interesantne teme, želim nam svima blagu zimu i tople radijatore!
%20(2).gif)
